IHTM PLAVI
Универзитет у Београду
Институт за хемију, технологију и металургију
Институт од националног значаја за Републику Србију

grb BUУниверзитет у Београду

Историја

Текст написан поводом 140 ГОДИНА ИХТМ-а и 140 ГОДИНА ХЕМИЈЕ У СРБИЈИ

Текст припремио Др Жарко Јовановић, научни саветник, некадашњи директор ИХТМ

Документ којим кнез Милош Обреновић успоставља Државну хемијску лабораторију
istorija prva slika

СОВЕТУ КЊАЖЕСТВА СРБСКОГ

Ја сам одобрио и на извршење послао закључење Совета одп 19 тек. мес Н° 1693 да се при Попечитељству внутрени Дела у оделену Санитета установи једна мала лабораторија и отвори једно звание Правитељственог Кемика с годишњом платом од 600 талира н° 4782
21. октобра 1859. год
Милош Обреновић
у Београду
Књажескиј Представител
Попечитељ Иностр. Дела
Палковник Кавалер
И. В. Раковић

Институт за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) основан 1961. године од стране Извршног већа НР Србије, три факултета Универзитета у Београду (Природно-математички, Технолошко-металуршки, Фармацеутски) и четрнаест радних организација са целе територије Србије, наставио је традиције Државне хемијске лабораторије, коју је 1859. године основао Кнез Милош Обреновић.

Ипак, почеци хемије у Србији знатно су старији. Још 1833. године Кнез Милош Обреновић је почео да шаље српске минералне воде на анализирање у Беч да се “установи за које болести се могу користити, као и са којим од тих минералних вода се могу лечити нероткиње”, а већ од 1837. године анализе српских минералних вода врше се у Државној апотеци од стране државног апотекара Павла Илића. Павле Илић је, поред апотекарских послова, обављао и друге послове и био једини човек са тим знањима, па када је Кнез Милош Обреновић “установио” 1859. године “Државну хемијску лабораторију” за извршавање преких санитетских потреба”, за првог државног хемичара поставио је Павла Илића, бившег државног апотекара.

Постоји и анегдота како је Кнез Милош дошао на идеју да оснује Државну Хемијску лабораторију. Наиме, Кнез Милош Обреновић, као богат човек, поседовао је више коња, а у својој служби имао је и “књажевског” опанчара. Дешавало се да повремено дође до угинућа коња, а да овај претходно није показивао знаке обољења. Како се Кнез Милош у познијим годинама често налазио у Бечу, о овом свом проблему разговарао је са виђенијим људима, и они су рекли да постоје “неки хемичари”, који би можда могли да му тај проблем реше. Првом приликом када је коњ угинуо, Кнез Милош је дао налог да се утроба коња пошаље у Беч. Ускоро је добио одговор да је коњ угинуо јер је отрован ћиришом, који је служио као лепак за кожу за опанке. Било је сада јасно да је коње тровао “књажевски опанчар”. Како је опанчар завршио није познато, али је наводно после тога Кнез Милош Обреновић дао да се оснује Државна хемијска лабораторија “у којој би се вршиле судске експертизе и анализе минералних вода”.

Први државни хемичар Павле Илић је 1861. године дао заклетву да ће послове државног хемичара обављати ваљано. Државна хемијска лабораторија налазила се прво у просторијама Државне апотеке, а затим у лабораторији Лицеја. 1882. године на углу Краља Милутина и Његошеве улице подигнута зграда за потребе Државне хемијске лабораторије. Била је то, у то време, пространа и модерна грађевина. Спрат је дограђен 1928. године. Зграда је подигнута да буде место где ће бити “скуп свих хемичара Србије”. У свом трајању од преко једног века, у овој згради се одвијао живот хемије и одсликавао не само развој хемије, већ и развој српске културне историје у опште. У овој згради основано је Српско хемијско друштво и у њој је одржавало своје састанке све до Првог светског рата. Преко сто година зграда Државне хемијске лабораторије служи хемији.

УПРАВНИЦИ ПРВЕ ДРЖАВНЕ ХЕМИЈСКЕ ЛАБОРАТОРИЈЕ

 

  • Павле Илић, апотекар, 1859-1871. године,
  • Др Алојз Хелих, апотекар, 1872-1873. године,
  • Др Фердинанд Шемс, апотекар, 1873-1881. године,
  • Др Отомар Фелкер, дипломирани хемичар, 1882-1894. године,
  • Др Марко Леко, дипломирани хемичар, 1894-1920. године,
  • Др Марко Николић, дипломирани хемичар, 1920-1926. године.

Од оснивања Државне хемијске лабораторије (1859) па све до смрти (1871) управник је био Павле Илић. Краће време као државни хемичар радио је апотекар Алојз Хелих (1872-1873). Године 1872. први пут се тражило да државни хемичар буде и магистар фармације и доктор хемије. 1873. године за државног хемичара изабран је др Фердинанд Шемс, који је завршио фармацију и одбранио докторску дисертацију из хемије у Бечу 1870. године. Др Фердинанд Шемс је вршио судско-хемијске и судско-медицинске анализе, као и разне друге анализе, које су му давала различита ондашња министарства. Др Ф. Шемс је по престанку мандата управника и даље радио у Државној хемијској лабораторији, а 1893. године је пензионисан.

Године 1881. отворено је место за још једног државног хемичара. На конкурсу расписаном априла исте године, наведени су задаци државног хемичара: “Дужност је државног хемичара да извршује анализе судско-хемијске, санитетско-полицијске и хигијенско-хемијске, да извршује визитацију свију радњи са хемикалијама и да ретаксира рецеписе лекова издатих на рачун јавних завода”. Исте године за државног хемичара изабран је др Отмар Фелкер. 1884. године на рад у Државну хемијску лабораторију примљен је др Марко Леко.

У новој згради Државне хемијске лабораторије (1882) у почетку су постојала два одељења. Једно је било за хигијенске и санитетско-полицијске анализе, а друго за судске анализе. До 1894. године ова два одељења радила су посебно, скоро независно једна од другог. Тек 1894. године, када је за управника постављен др Марко Леко ова два одељења су спојена, добила су заједничку администрацију и заједничку библиотеку.

У последњим годинама прошлог века Државна хемијска лабораторија била је најуреднија хемијска лабораторија у Србији, а странци су тврдили да се може упоредити са најпознатијим универзитетским лабораторијама у Европи.

Поред хемијско-судских и санитетских анализа, које су обухватале анализе дробова, крвних мрља, мрља од сперме, лекова, отрова, воде за пиће, хране, зачина, у лабораторији су испитивани и пољопривредни производи, земља, тканине, боје, уља, руде, метали, легуре, угљеви, парафински шкриљци, вода за индустријску употребу, воштане свеће, хартија, запаљиви предмети, лажни новац, и друго.

Временом је Државна хемијска лабораторија добијала карактер опште лабораторије за све гране примењене хемије.

Указ о постављењу Павла Илића за државног хемичара.
istorija druga slika 

УКАЗ ПОПЕЧИТЕЉСТВУ ВНУТРНИ ДЕЛА

На представлење Попечитељству внутрени дела одл. 29 пр. Сн° 1814 постављаем Павла Илић, бивш. апотекара за Правитељственог Хемика
Вн° 4955
21. октобра 1859. год
Милош Обреновић
у Београду
Књажескиј Представител
Попечитељ Инострани Дела
Палковник Кавалер
И. В. Раковић

ОД ДРЖАВНЕ ХЕМИЈСКЕ ЛАБОРАТОРИЈЕ - ДО ИНСТИТУТА ЗА ХЕМИЈУ, ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕТАЛУРГИЈУ

Заклетва коју је Павле Илић дао 1861. 

istorija treca slika 

Ја, Павле Илић ступајући у државну службу заклињем се свемогућим Богом, пред светим крстом и на Евангелије, да ћу владашњем Књазу Михајлу М. Обреновићу ИИИ, веран бити, да ћу се Устава, Закона и Уредаба Земаљских придржавати, да ћу моје званичне дужности по уредбеним прописима и законским канонима предпостављеними власти точно, ревносно, и савесно одпраљати; да ћу званичну тајну тврдо хранити, и да ћу се сваког дела клонити које би интересима Правитељства и народа противно било, и тако да могу о том одговор дати на његовом страшном суду.
2ог Марта 1861 Год.
Павле Илић
Београду

 

  • Државна хемијска лабораторија (1859-1926),
  • Хемијско одељење Централног хигијенског завода (1926-1941),
  • Научноистраживачки институт Централне дирекције медицинске производње (1944-1948),
  • Хемијски институт Српске академије наука (1948-1954)
  • Хемијски институт (1954-1961),
  • Институт за хемију, технологију и металургију (1961- )

Због ратних прилика Државна хемијска лабораторија је 1914. године, под руководством др Марка Лека, премештена у Ниш где је радила годину дана. Због окупације Србије рад у лабораторији је прекинут, а новембра 1918. године рад у Државној хемијској лабораторији је настављен у Београду у старој згради.

Марко Леко је најдуже време био управник Државне хемијске лабораторије (1894-1920) и високи углед који је ова институција имала, како у Србији, тако и у Европи, његова је заслуга.

После Првог светског рата чињени су напори да се рад у Државној хемијској лабораторији боље организује, због стања које је затечено после рата. У исто време у оквиру новооснованог Централног хигијенског завода оснива се хемијско одељење. С обзиром да су то биле почетне године хигијенске службе у Србији и да су постојале објективне и субјективне тешкоће (недостатак стручног кадра, лабораторијске опреме и др.), 1931. године Законом о банској управи у састав Хемијског одељења Централног хигијенског завода “ушла је једна од најстаријих медицинских установа - Државна хемијска лабораторија, која је имала дугогодишњу традицију, стручни кадар и опрему”. И ако је овим актом изгубила самосталност Државна хемијска лабораторија задржала је непромењену организацију рада и своју делатност и даље обављала у згради Државне хемијске лабораторије.

Године 1944. Државна хемијска лабораторија прелази у састав Научно-истраживачког института Централне дирекције медицинске производње.

Године 1948. Српска академија наука преузела је право оснивача над овим Научно-истраживачким институтом и организовала га у Хемијски институт Српске академије наука.

 

УПРАВНИЦИ ХЕМИЈСКОГ ИНСТИТУТА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА

  • Др Момчило Мокрањац, дипломирани хемичар, 1948-1952.

  • Др Панта Тутунџић, дипломирани инжењер, 1952-1954.

У први Научни савет Института ушли су Др Милош Младеновић, Др Панта Тутунxић и Др Ђорђе Стефановић, а годину дана касније Др Момчило Мокрањац и Др Павле Трпинац. У институту су сарађивали и други универзитетски сарадници као Др Вукић Мићовић, Др Александар Дамански.

Сарадници института били су: Др Јелена Ђорић, Александар Хоровиц, Мирослав Мијовић (од 1948.), Јелена Бојановић (1949.), Богдан Медаковић, Милева Обрадовић, Миомирка Парезановић, Александар Сутилов и Михајло Љ.Михајловић (1950.), Милица Лилер, Оливера Николић, Душан Ђорђевић и Ђура Косановић (1951.), Паула Путанов и Вера Ванђел (1952).

Др Јелена Ђорић је прва жена доктор хемије у Србији. Докторирала је у Француској, а радни век завршила у ИХТМ-у.

У хемијском институту САН радило се у оквиру више научно-истраживачких проблема: анализа минералних вода, проучавање бинарних система, испитивање микроелемената у нашим угљевима, синтеза ТБЦ бактериостатичких једињења, проучавање целулозе и њених деривата (нарочито добијање естара целулозе), оксидације помоћу олово-тетраацетата, редукције помоћу литијум-алуминијумхидрида, испитивање редукционих способности бисамида, анализа опијума и алкалоида, хемијско проучавање смола, испитивања биљака, прерада кожастог азбеста из Страгара и друго.

Хемијски институт Српске академије наука, после шест година рада, на основу Одлуке Извршног већа НР Србије, проглашен је за установу са самосталним финансирањем - Хемијски институт.

УПРАВНИЦИ ХЕМИЈСКОГ ИНСТИТУТА

  • Др Панта Тутунџић, дипломирани инжењер, 1954-1959.

  • Радомир Бингулац, дипломирани инжењер, 1959-1961.

ДЕЛОКРУГ РАДА ХЕМИЈСКОГ ИНСТИТУТА

  • испитивања класе полиамидних једињења;

  • проучавања дехидрогенизације органских једињења помоћу литијум- алуминијумхидрида;

  • испитивање течних бинарних смеса;

  • хемијско испитивање течних бинарних смеса;

  • хемијско испитивање и упоређивање домаћих врста кукурека;

  • испитивање олигоелемената и њихове расподеле и функције у биљкама;

  • микроаналитичко одређивање органских супстанци;

  • изучавање хемијских и физичких особина целулозе и њених деривата;

  • испитивање лековитих минералних вода и проучавање македонског опијума;

  • изучавање проблема асимилације азота и угљеника преко разних биљака;

ЗАДАЦИ СУ БИЛИ И:

  • да ради на научном решавању проблема, које одобрава Орган надлежан за рад института;
  • да доприноси формирању научног подмлатка из области хемије;
  • да резултате својих истраживања ставља на располагање заинтересованим научним и привредним организацијама и установама ради њихове практичне реализације.

 

Научно особље постављано је путем конкурса, који је расписивао Савет института, а избор научних сарадника, стручних сарадника и асистената био је пуноважан после потврде Савета за културу НР Србије.

Институт је могао имати хонорарне службенике и спољне сараднике. Институт се финансирао на основу предрачуна прихода и рашода који су чинили саставни део буxета НР Србије, као посебни прилог, а одобравао се заједно са буxетом. Сопствене приходе институт је остваривао од радова које је вршио за установе и предузећа, по посебним споразумима, и од разних ванредних прихода. Продајне цене својих услуга институт је формирао слободно.
Крајем 50-тих и почетком 60-тих година стекли су се услови за оснивањем институције републичког значаја са главним циљем да покреће научноистраживачке и развојне активности за потребе хемијске индустрије и металургије СР Србије, па је тако 1961. године дошло до оснивања Института за хемију, технологију и металургију.

Формирање Института за хемију, технологију и металургију је настало као резултат сазнања да се озбиљнији напредак у развоју хемијске и металуршке производње не може остварити без развијеног и ефикасног научно-истраживачког рада, да се ефикасан научно-истраживачки рад не може остварити без концентрације и специјализације научно-истраживачких кадрова и опреме, као и сазнања да Србија и посебно Београд располажу значајним кадровским потенцијалом за истраживања у домену хемијских, физ.хемијских, хемијско-инжењерских и металуршких наука, чије би организовање могло значајно да повећа шансе Србије за развој способности за вршење ефикасног развоја у хемији и металургији.

Задатак да ураде елаборат о оправданости оснивања ИХТМ-а, добило је осам младих научних радника: Александар Дедијер, Александар Деспић, Драгомир Виторовић, Михаило Љ.Михаиловић, Миленко Шушић, Братислав Ђурковић, Бранко Сеферовић, Миодраг Милошевић. Они су урадили елаборат и поставили да ИХТМ развија све научне, техничке и технолошке дисциплине и активности (развој фундаменталних, примењених и развојних истраживања) својствене и неопходне једној модерно конципираној научној и инжењеринг организацији способној да ствара основе за напредовање науке и технологије.

У ИХТМ је учињен озбиљан напор да се систематско развијање истраживачких капацитета и истраживање актуелне привредне и научне проблематике повеже са кретањем савремене науке. Пратећи технолошке новине од њихових извора у научном истраживању и тражећи оригиналне и ефикасне путеве за преношење тих новина у нашу средину, ИХТМ успешно афирмише науку као неопходну специјалност у хемијској и металуршкој индустрији.

Struktura
Struktura osnovnih aktivnosti IHTM
Podrucje Istrazivanja
Područja istraživačkih i razvojnih aktivnosti IHTM

Са оваквом структуром ИХТМ треба да постане и буде способан за остваривање свих елемената у систему активности које чине процес технолошког развоја. У оквиру ове макроструктуре ИХТМ треба да се развија као научноистраживачки институт у коме су међусобно повезана подручја активности.

ihtm

ИХТМ организован као систем специјализованих научноистраживачких јединица

Зато је ИХТМ био организован као систем научно-истраживачких јединица, специјализованих за рад на истраживачкој и развојној проблематици у ужим подручјима науке, технологије и инжењерства
Развој ИХТМ-а може се видети и кроз приказано кретање броја запослених и броја истраживача у периоду 1961-1987. година, где се могу идентификовати три различита периода:

  • ПЕРИОД - ФАЗА ИНТЕНЗИВНОГ РАСТА (1961-1973);
  • ПЕРИОД - ФАЗА КРИЗЕ (1974-1981);
  • ПЕРИОД - ФАЗА РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ (после 1982)
Br Zaposlenih
Kretanje broja zaposlenih i broja istraživača u IHTM
(1961-1987)
Br Istrazivaca
Kretanje broja istraživača,
doktora i magistara nauka

У првом периоду - фази интензивног раста - дошло је до снажног кадровског јачања и организационе стабилизације ИХТМ, тако да је број запослених порастао са 46 у 1961. години, на 402 запослена на почетку 1973. године, а број истраживача са 22 у 1961. години, на 206 у току 1973. године.

Треба напоменути да је, у овом периоду, статус сарадника са факултета оснивача у ИХТМ-у био исти као и осталих сарадника ИХТМ, тако да су они чинили око 40% састава истраживача. Већину руководиоца научноистраживачких јединица чинили су сарадници са факултета оснивача.

Други период - фаза кризе - дошао је као резултат отказа оснивачког уговора Технолошко-металуршког факултета, ООУР-изацијом научноистраживачких јединица, њиховим осамостаљивањем и једним делом њиховим изласком из система ИХТМ.

У периоду ревитализације дошло је до стабилизације највећег дела научноистраживачких јединица, дошло је до повећања научно-истраживачког кадра, који су показали способност за сагледавање праваца развоја појединих истраживачких и инжењерских активности.

После укидања ООУР-а, систем ИХТМ се стабилизовао и организационо и кадровски, па је данашња структура ИХТМ типична структура научноистраживачког института за рад у подручју високих технологија и за рад оријентисан на технолошки развој.

ИХТМ обавља конкретну реализацију на подручјима: органске хемије, електрохемије, катализе, микроелектронских технологија, полимерних материјала и макромолекулских једињења, биохемије и биотехнологије, специјалних материјала, монокристала, металургије и ливарства, инструменталне анализе, хемијског инжењерства, пројектовања и инжењеринга.

Реализација наведених подручја активности Научне установе ИХТМ одвија се преко пет специјализованих научноистраживачких центара:

  • ИХТМ - Центар за хемију,
  • ИХТМ - Центар за електрохемију,
  • ИХТМ - Центар за катализу и хемијско инжењерство,
  • ИХТМ - Центар за микроелектронске технологије и монокристале,
  • ИХТМ - Центар за материјале и металургију
  • ИХТМ - Центар за екологију и техноекономику

На основу сопствених технолошких решења, реализације освојених технологија и материјала у наведеним областима, истраживачке активности ИХТМ одвијају се и трансфером технологија у одговарајуће привредне организације или у сопственим микропогонима.

ИХТМ има непосредну сарадњу са Хемијским факултетом, Факултетом за физичку хемију, Технолошко-металуршким факултетом и Електротехничким факултетом Универзитета у Београду, са којима остварује заједничке научноистраживачке и истраживачко-развојне тимове. Поред истраживачко-развојног рада, ИХТМ учествује са сродним факултетима у образовању и усавршавању научноистраживачког кадра. Научноистраживачки кадар данас сачињава:

  • 14 научних саветника (од тога 2 члана САНУ, 1 дописни члан САНУ и 1 члан Инжењерске академије)
  • 16 виших научних сарадника
  • 19 научних сарадника
  • 30 магистара - истраживача-сарадника
  • 45 истраживача (хемичара, физикохемичара, биохемичара, инжењера технологије, инжењера машинства, инжењера електротехнике,...)

Научни сарадници ИХТМ преко низа објављених публикација у еминентним страним часописима, посебним издањима (монографије и др.), као и редовним учешћем и публиковањем постигнутих научних резултата на одговарајућим међународним скуповима, дали су протеклом периоду значајан допринос у развоју научне мисли у областима делатности ИХТМ.

ИХТМ сарађује са више десетина Академија наука, Универзитета, истраживачких и развојних Института у целом свету. ИХТМ је отворена научноистраживачка и истраживачко-развојна институција која у областима делатности нуди сарадњу заинтересованим како домаћим тако и страним научноистраживачким, истраживачко-развојним и производним организацијама.

ИХТМ има преко 70 решења, производа и технологија које нуди за увођење нашој хемијској, базној, металуршкој и електронској индустрији.

Тако је од некадашње мале лабораторије основане “за преке санитетске потребе”, која је у току једног века била водећа лабораторија у Србији, израстао данашњи Институт за хемију, технологију и металургију, оспособљен за научноистраживачки рад у подручју високих технологија и за рад оријентисан на технолошки развој.

Историјски материјал прибавила Др Снежана Бојовић, дипл. хем.